hren
Tridesetpetogodišnji Tonči Kovač iz Kaštel Sućurca vinogradarstvom se počeo baviti 2000-te godine, kada je počeo obrađivati naslijeđene sućuračke zemlje i na njima saditi vrhunske autohtone sorte vinove loze. Dominantna sorta u njegovim vinogradima je plavac mali, koje ima oko 90%, a ima zasađeno i nešto bile vugave i linčuše. Posebno je ponosan na pedesetak komada pravog autohtonog kaštelanskog crljenka, odnosno zinfandela.

Inače, Kovačevo vino je 2005. godine dobilo srebrnu nagradu na Gast sajmu, a da kombinacija svih ovih autohtonih sorti daje iznimno vino vrhunske kakvoće potvrdili su i ocjenjivači na raznim natjecanjima u Kaštelima kada su u više navrata vino ocijenili kao više nego dobro. Jedna bačva lanjskoga vina i sada je spremljena u konobu za takmičenje slijedeće godine.

Kaštelanska vugava

Je li nevrijeme sa početka ljeta učinilo veliku štetu u vinogradu? 

Ovu godinu je kvaliteta grožđa dobra, mada će podbacit po urodu jer je krupa napravila jako veliku štetu, tako da je prinos puno manji . Žao mi je za vugavu jer vugava mi daje iznimne rezultate, odnosno po 23 i 24 grada. Ja je čak malo kasnije beren, a tribalo bi je brat na dvadeset gradi, ali teško je i pogodit pravi momenat. Vugava mi daje takve rezultate da ljudi koji se razumiju u vino i grožđe ne mogu virovat da vugava u Kaštilima toliko dobro uspije jer je vugava u biti viška sorta. Mislin da je ovo čak jedina vugava vanka Visa, nema je više nigdi, bar koliko san čuja, nego u Kaštilima. Neman je puno, oko 200 komada bile sorte.

Šta te u stvari privuklo vinogradarstvu? 

Iman zasađeno ovdje na Smoljevcima 3500 tisuće metara i iman još na druga dva mista po 1500 metri, i mogu reć da je ovo trenutno najveći vinograd u Sućurcu. Vinogradarstvu me privukla tradicija i, mogu reč, čuvanje starog naslijeđa, odnosno očuvanje onoga od čega su živili moji preci unazad puno godin. Otkad san bija malo dite uvik je u kući bilo i grožđa i vina i uvik se radilo oko vinograda i pravilo se vino. Sve šta znan o lozi sve me otac naučija, a njega je sve naučija njegov otac. S vrimenon ti bavljenje vinogradon postane način života i to te definira ka čovika. Vinograd je jedna posebna poljoprivreda koja se razlikuje od svih drugih poljoprivreda, a vino je u stvari živi organizam. Osin toga, možeš imat vrhunsko grožđe, ali ne moraš imat dobro vino. 

Vinograd kao živo biće

Svake godine počinje nova priča oko grožđa i oko vina, nijedna se godina ne može usporedit sa nekon drugon godinon. Imaš i onu poznatu poslovicu da je u boci vina sva filozofija ovoga svita, i to je točno. Onaj koji je to reka, reka je to u šali, ka ono kad se čovik opije počne filozofirat, ali u stvari to je točno.Vino živi svoj život, a ti mu daješ i nadahnjuješ taj život. I između nas vinara koji se bavimo proizvodnjom vina dolazi do lagane konkurencije  ko će napravit bolje i kvalitetnije vino, a to ti sve skupa daje nekakvu draž i tira te da radiš šta bolje možeš i da daš sve od sebe. Uostalon, kad dođeš ovde i vidiš vinograd, on ti napuni dušu, i osjetiš točno kako je tu uspostavljen sraz čovika i prirode. Osjetiš vezu sa lozon koja je generacijama rasla tu na tome mistu, a to je baš oni genetski kod koji vučeš u sebi. Jednostavno, tko to zavoli, ne može se od toga odvojit i prema vinogradu se odnosiš ka prema živome biću. To ti postane način života.

Poznajen mašo ljudi koji su u vinogradarstvo upali iz totalno druge branše, ka naprimjer likari, i totalno su se zaljubili u sve oko vinograda i više ne znaju o ničemu pričat nego o tome.  Ja guštan ovde doć orat, jer iza sebe uvik ostavin nešto lipo, a to je sređeni vinograd. Inače vinograd svake godine bude bujan i zelen, trsi puni veliki grozdova, sve lipo čisto i uredno, ka po špagu, milina ga je gledat i srce i duša su ti puni. Ove godine krupa ga je razridila i cili je izgoren. Ali nema veze, šta san u njemu radija, radija san iz ljubavi. A to ti loza zna vratit.

Cilj-prepoznatljivo vino

Flaširaš li vino i imaš li svoju etiketu?

Vino flaširan i prodajen, a etiketa je u fazi izrade. Kako san ovu godinu ima 2000 litara vina i to je sve otišlo poznanicima refužo, nisan ni ima vrimena za napravit etiketu. Puno držin do toga vina, to je pravo kvalitetno vino koje zaslužuje visoku cijenu. U bliskoj budućnosti mislin napravit malu registriranu vinariju di bi proizvodija vino sa etiketon markiranoga vrhunskog vina. Međutin, triban poradit i na količini, jer još uvik neman dovoljno posađenih loza koje daju dovoljnu količinu vina. Već san počeja tražit dozvole i potvrde od Instituta u Zagrebu, jer san ispunija uvjete za flaširanje vina. Savjetova san se sa ljudima koji se već duže vrime bave time, ka sa recimo Anton Vuletinon, koji je u Kaštilima poznat po vinu.

Iman i staru konobu u kojoj radin vino, a baš san pri kraju sa izradon jednoga maloga podruma di bi nastoja zaokružit jednu liniju za punjenje i proizvodnju baš svoga vina.Tija bi sve dovest na profesionalnu razinu da se vino može kvalitetno flaširat i etiketirat, to jest da se napravi originalna marka vina koja će imat pripoznatljivo ime. Ne želin ić na strašno velike cifre i količine, ali računan proizvodit do jedno dva vaguna grožđa, šta znači desetak iljad litara vina, a to je možda i do 15 000 buteljki vrhunskog vina. To je moj nekakav cilj za budućnost.

Vrhunski rezultati kad se radi od srca

Kakav je odnos dobiti i uloga? Bi li se moglo živit samo od vinogradarstva i vinarstva?

Investicija je u biti zaokružena kad si podiga vinograd, a nakon toga postoji samo tvoj rad, nekakva polivanja i tekuće održavanje. Moglo bi se samo od toga živit, ali da sad iden davat tu neke računice, to je jako teško. Poljoprivreda je inače nesigurna proizvodnja, ali prema dosadašnjem iskustvu mogu reć da se sa posađenin vinogradon na svojoj zemlji  može pristojno živit i da se može zaradit normalna plaća. Nije to neko bogatstvo, ali kad se sve zaokruži ka jedna relativno velika cjelina, i podrum, i etiketa, i oko 1500 boca kvalitetnog vina koje se proizvodi godišnje, onda se od toga može kvalitetno živit. I oko 10 000 buteljki to je već nekakav posal, i još u njemu guštaš. Ja bi s takvon proizvodnjon bija zadovoljan, a sve priko toga je već industrija. 

Sa velikin povećanjen se gubi i na kvaliteti, jer čovik više ne stigne sve obavit sam. Ovo sve pokrivan ja sam i radin na vinogradu sa žaron i sa ljubavlju, svakon trsu poklanjan toliko pažnje da on radi toga daje vrhunske rezultate. Plavac mali san bra sa 22 grada, šta je za kaštelansko polje jako velika gradacija, a ekstrakte je ima 35, 36. Za dingača je donja granica suhe tvari 30, šta pokazuje kako su rezultati stvarno ekstremni. Sa velikin povećanjen proizvodnje, dolazi i do zapošljavanja nove radne snage, a to su ljudi koji rade za pare, za dnevnicu, i nemaju osjećaja ni ljubavi za ti vinograd, pa se automatski gubi kvaliteta.

U Dalmaciji se zadnjih godina podigla kvaliteta vina upravo na malin vinarijama koje više polažu na kvalitet, nego na kvantitet. Kvalitetu su uništili veliki proizvođači, koji se sad opet moraju prilagodit situaciji i baš radi malih vinarija poraditi na kvaliteti. To je put kojin se mora ić kako bi vratili dio sjaja kojega smo nekad imali u vinarskom svitu. Kad gledaš Kaštila unazad dvista godin od Sućurca pa do Nehaja, vidiš da su sve kuće i palaci zgrađene na vinovoj lozi. Još uvik ima nas koji živimo u kućama iz tog perioda zlatnoga kaštelanskoga vinogradarstva.

Ima li u Sućurcu i u Kaštilima još mladih ljudi koji se bave vinogradarstvom i maslinarstvom?

Ima dosta mlađega svita koji se počinje bavit vinogradarstvon, ali ka dopunu poslu, odnosno za gušt i da se ne izgubi tradicija, a ne profesionalno. Među njima su Marin Luketin, Ivica Šiškov i Tonči Alfirević. Tonči ima dosta posađenih maslina, a ovu godinu je na zemlji kod teniskog igrališta posadija tisuću loza. Inače, u donjin Kaštilima ima dosta više novi vinogradi, dok se u nas ta tradicija prilično izgubila, jer je industrijalizacija napravila svoje.

Šteta je radi Sućurca, jer u Omašićevoj knjizi postoje podaci prema kojima je prije stotinjak i pedesetak godina otkupna cijena grožđa u Sućurcu bila puno veća nego u donjin Kaštilima. Inače, te podatke je Omašić kroz više godina izvlačija iz arhiva, nisu to podaci za samo jednu godinu. Sad ovo opet pari ka da falin Sućurac, ali to su povijesne činjenice. Međutin, mora se priznat da su donji Kaštelani danas  po količinama ostali na nekadašnjim razinama pri kojima se i može radit nekakav posal, a mi smo tu di jesmo. Malo je toga u Sućurcu ostalo i to su sve nekakvi mizerni pokušaji. Sućurac bi to sve triba ponovo pokrenit, i vratit tradiciju naših didova.

Grad Kaštela potiče vinogradarstvo

Postoji li neki poticaj u Gradu Kaštela za vinogradare?

Grad Kaštela daje besplatno naše prave autohtone sorte loze, i mogu reč kako su prilično kvalitetne. Ove godine se dobro loza primila, a posadija san iljadu komadi. Inače, prvu godinu loza ne daje rod, ali bude di koja čemuljica.To bi se u principu tribalo bacit, ali ja iman svoju filozofiju prema kojoj se biljka triba žilit i borit za sebe. Kako imaš rukopis vinara, tako imaš i rukopis vinogradara i svak ima svoju filozofiju rada, ka i svakom poslu uostalom.

Kako se nosiš sa ekspanzijom trgovačkih centara koji otkupljuju poljoprivredno zemljište i betoniraju ga? Naime, ovaj tvoj vinograd bi trebao ubrzo nestati, jer bi ovdje trebao niknuti trgovački centar?

Nastojim se svim silama borit protiv prodaje zemlje i uništavanja vinograda. Ovde san možda i jedan od posljednjih koji odolijeva ponudama raznoraznih investitora, dok su ljudi oko mene prodali zemlje sa posađenin praskama, bajamama, trišnjama...Ako dođe neka nenormalno velika nemoralna ponuda onda ću morat kapitulirat i ja, a onda bi se dislocira na neku još kvalitetniju zemlju koju iman, i tamo bi napravija nešto još bolje, kvalitetnije i veće. 

Ruku na srce, žalosno je vidit kako svi ti vinogradi i voćnjaci nestaju. Ovo je bilo možda i jedno od najkvalitetnijih kaštelanskih polja. Do ulaska u Europsku uniju treba se šta više proširit, a onda ćemo vidit šta će bit, jer smo dosta neinformirani o svemu. Mali smo i rascjepkani, nema tu organizacije, nego samo mi pojedinci nešto radimo. 

Pohvalno je šta je Grad Kaštela organizira kvalitetnu školu i tečaj za vinare i vinogradare, oni su pokrivali sve troškove za nas sedamdesetak, nakon čega smo dobili diplomu vinar-vinogradar. Moglo se puno naučit, a ja san više naučija o vinarstvu nego o vinogradarstvu, jer o vinogradarstvu znan dosta iz iskustva i od oca. Vinarstvo je znanost i tema za sebe, i o toj temi se u vinogradarskoj školi moglo dosta naučit, jer mi Kaštelani radimo vino po tradicionalnim recepturama, kako se radilo zadnji iljadu godin, odnosno  prema onome šta smo naučili od očeva i didova.

Plavac kantabili

Uz vino uvik ide i pisma, a ti si član nove kaštelanske klape „Fumar“? Je li klapa nastala u vinogradu ili u konobi?

A nastala je dok smo turnjali, pili i pivali. Eto baš u ovoj jematvi, kad bude trganje planirali smo napravit pravu feštu. Ja se sićan kad san bija dite da je u Begovčevoj konobi bija veliki turanj i po sela je dolazilo tamo turnjat. Kako je moj otac piva, a i u većina roda su svi bili pravi pivači, možda je i to jedan od razloga zašto san ja tako mašo zavolija i vinograd i vino. To mi je ostalo urizano u glavu od malih nogu. Moj prijatelj likar Antonio Jerčić je jedan put kad je bija dite prispija u konobu kad se pivalo i turnjalo i on cili svoj život priča o tome. Sve mu je to ostalo strašno upečatljivo.

Ja iman sriću da sad pivan u klapi, ali i prije dok nije bilo klape kad bi se turnjalo uvik bi pala lipa pisma, a uz turnjanje je gušt i popit i pojist i zapivat. Sve te to vrati u stara vrimena, kad je sve to bija stil života i zdravi način zabave i druženja. To je za mene dio koji je obavezno vezan uz vinograd, ta simbioza vinograda i pisme. I ja ću nastojat te dvi stavke i u budućnosti šta više povezat.

Inače, mi iz klape „Fumar“ smo moje vino prozvali Plavac kantabile, jer kad bi di išli onda bi ja nosija vino, a od njega bi se opili, pa bi zapivali. I tako smo ga prozvali plavac kantabili, jer se od njega bolje pivalo.

Foto: D.Kovač/Sucurac.info


KOMENTARI: